субота, 09. децембар 2017.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega:
Pisanja,
Čitanja,
Skitanja,
Pitanja,
Igranja,
Letenja,
Sedenja,
Spavanja,
Zevanja,
Blejanja,
Čekanja,
Sanjanja,
Nadanja...

Tako bih da pobegnem, da nestanem i prestanem, da prosto odustanem.
Malo da se zatvorim u neku kolibu na nekom proplanku, pa da bacim telefon, ugasim sve društvene mreže i pustim ljude da me zaborave.

четвртак, 23. новембар 2017.

Pustiti ljude koji nisu deo medicinske struke da odlučuju o vakcinama isto je što i pustiti pijanog čoveka da vozi kola.

Mnogo ljudi koji se bore protiv obaveznog davanja vakcine deci nisu dovoljno informisani o tome šta svojim delovanjem čine celom društvu, pa ću se potruditi maksimalno da svoje znanje koje sam stekla edukujući se prenesem što većem broju vas.
Ovo je zaista jako bitno svima nama!

Danas, tačnije 23. 11. 2017. Godine u Srbiji ima oko dvesta zaraženih ljudi i dece malim boginjama.
Oni su kolektivna (ne)odgovornost i (ne)briga!

Milica Janković kao beba
A zašto?
- Zato što smo uništili imunizaciju koju smo imali.
Zato što smo postali neodgovorno društvo i zato što uzimamo laptop u ruke i Guglamo pre no što zavirimo između korica nekih knjiga ili pitamo stručnjake.
Zato što bezuslovno verujemo u sve što pročitamo.
Zato što smo paranoični i olako prihvatamo teorije zavere koje nam mnogi serviraju.

Dosta pratim šta se piše u medijima ovih dana o vakcinama.
Nije da sam baš iznenađena time što ljudi lupetaju kojekakve nebuloze.
Skoro svi ti ljudi su primili vakcine kad su bili mali, pa i ako su preležali neke od boginja simptomi su im bili daleko slabiji zato što su samim tim što su primili vakcine stvorili određeni imunitet.
Danas i sami studenti medicine, zapravo, do danas su studenti medicine mogli teže oblike boginja da gledaju samo u udžbenicima, ali sad će im se, na žalost, pružiti prilika da gledaju live prenos.
Nadam se da će se na kraju ove gluposti koju smo sebi stvorili probuditi svest ljudi, naterati ih da razmisle i da se raspitaju kod priznatih stručnjaka, a ne kod nekih baba Vangi.
No do tad ćemo imati desetine mrtvih!

понедељак, 20. новембар 2017.

Budi avgust, budi smeh, a ne novembarska pustoš.

Miris sveže, tek pokošene trave...
Ti i ja ispod ovog tamnog neba jednog davnog leta.
Avgustovska noć topla tek toliko da ne moraš da obučeš jaknu, nego trenerku.
Svež dah paste na mom vratu.
Tvoje meko lice u mojim rukama.
Tvoj glas tamo negde u zvezdama.

Ti i ja, vrelo avgustovsko veče i noć bez sna.
Puno razgovora, isprepletenih prstiju i mladosti u svemu.
Jedno veče na senu, jedan trag u vremenu i uspomena u budućnosti koja lako opije, omami i preusmeri sve misli.

Ti i ja jednom davno, negde, nekada...
Ko zna gde i ko zna kad...
Ma, na nekoj livadi, negde, nekad...
Nije više bitno gde, zato što te neću čekati kao pre, a nećeš ni ti mene.

Ipak se setim tek onako, sasvim slučajno kad je veče čarobno.
Dugo nisam plivala po zvezdama tim lepršavim, svežim k'o tvoj dah onda, ali sam čula slučajno koju o tebi od onih koji da znaju ne bi ni reč rekli.

уторак, 14. новембар 2017.

Budni smo ti i ja

Samo nekad,
Kao na primer sad,
Uhvati me neka nostalgija
I spopadne ogromna glad.

Samo nekad,
Dok noć tišinom grad pokriva,
Samo kad moju prošlost bestidno otkriva
I donosi mirise tvoje dok se crvi u crevima roje.

Samo kad prođe ponoć,
Pa u sećanjima potražim pomoć
I slučajno pojedem nešto što voliš i ti.

O, samo da mi je da s tobom ovu pitu od jabuka podelim,
Samo sad,
Kao nekad,
Dok spava grad
I budni smo ti i ja.

понедељак, 30. октобар 2017.

To je to!

Neki ljudi vole da ih čekaju,
To ih zagrejava.
Zamajava im svest,
Rastu sami u sebi.
Osećaju se poželjnijima kad znaju da ih tamo negde,
Tamo neko verno čeka.
Kad znaju da je neko ljudsko biće vezano za njih poput psa,
Baš za njih
I baš poput psa.
Igraju se,
Sebi dižu ego,
Svog dvonožnog psa ponižavaju.
Misle: Biće pas uvek tu.
Misle: Toliko me voli, neće otići šta god da uradim... Čekaće.

Neki ljudi vole da čekaju,
Malo su mazohisti,
A malo veruju u čuda.
Nadaju se,
Misle: Čekanjem pokazujem da mi je stalo.
Misle: Koliko daš - Toliko dobijaš.
Teše se,
Maštaju,
Opraštaju,
Prepuštaju se,
Opuštaju i potpuno upuštaju u ulogu nečije sene,
Nečijeg dvonožnog psa.
Gube se,
Gube svest.
Gube sve...

I mene su čekali,
Jedni su mi bili dosadni,
A drugi su me,
Tako bezobrazno u sopstvenim očima dizali da me je,
Evo,
Baš sad potpuno sramota.
Nisam ih doživljavala,
Bar ne onako - kako su oni hteli.
Nismo se shvatili,
Razumeli,
Bacili sve karte na sto,
Pa k'o razborita bića rekli:
Evo, to je to!

субота, 21. октобар 2017.

Dok me krilo to bude nosilo

Krećem se u slobodnom prostoru.
Šta bih bez njega?
Nekad tu nema ničega,
Ali često ima baš svega.

Od prazne sobe - do neke nove seobe.
Od bola - do divnog mola.
Od ludaka - do pravih čarobnjaka.
Od velikog sveta - Do: "Baš je velika šteta"

Stignem tako ko zna gde,
Kad sam pošla nisam znala,
Al na kraju znam skoro sve.

Radim u slobodi,
Ona me vodi.
Diriguje,
Raspiruje.
Rasteruje i doteruje...

уторак, 17. октобар 2017.

Imam identitet, etiketu neću

Privatno s rečnikom koji se koristi za osobe sa invaliditetom i opise njihovih invaliditeta nemam problem.
Što se mene tiče tamo neki tip na ulici može da me nazove kako god hoće, ali moje je pravo da se odazovem ili ne odazovem.
No mediji su, ipak, nešto sasvim drugo zato što šalju sliku širokim narodnim masama koje, verujući da je ona ispravna nju usvajaju bez velikog kritičkog osvrtanja.
Tako će, na primer, neko pročitati onaj članak koji je skoro kružio netom s naslovom: "Pomogli slepcu", pa na ulici reći: "Evo ga slepac, sine", ili neku sličnu glupost.
Kad ljudi kažu: "Slepac", oni obično misle na nekog čoveka koji nešto očigledno nije ukapirao, a to sa čovekom koji je slep apsolutno ne mora da ima nikakve veze, zato što je slepoća sama po sebi samo vizuelni nedostatak koji ne mora nužno da utiče i na psihičke nedostatke.

Mozak šalje raciju, ali ja biram svoju reakciju

Naiđe mi tako neki talas, obori me, pa mi bude dosta svega: Pisanja, Čitanja, Skitanja, Pitanja, Igranja, Letenja, Sedenja, ...